Prezime u braku: Između Tradicije, Ličnog Izbora i Društvenih Očekivanja

Pitanje prezimena nakon sklapanja braka daleko je više od puke administrativne formalnosti. To je pitanje koje dotiče same temelje ličnog identiteta, društvenih normi, porodičnih tradicija i savremenih vrednosti. U srpskom društvu, gde se patrijarhalni običaji susreću sa sve glasnijim pozivima na individualnu slobodu, odluka da li zadržati, promeniti ili dodati prezime postaje lična, a često i strasno debatovana tema.

Šta kaže tradicija, a šta zakon?

Dugovečna tradicija u Srbiji, korenima u patrijarhalnom uređenju, podrazumevala je da žena napušta svoje "devojačko" prezime i preuzima prezime muža. Ovaj čin simbolizovao je prelazak iz očeve pod vlast muževljeve, stvaranje nove porodice pod "zajedničkim krovom" muževljevog imena. Međutim, važno je naglasiti da je zakon na strani slobode izbora. Srpsko zakonodavstvo ne nameće ženi obavezu promene prezimena prilikom udaje. Ona ima pravo da zadrži svoje prezime, da uzme muževljevo, ili da oba stavi uz pomoć spojnice, stvarajući tzv. dvostruko prezime.

Upravo ta razlika između društvenog očekivanja i zakonske mogućnosti stvara prostor za napetost i brojne rasprave. Za mnoge, pridržavanje tradicije je znak poštovanja prema porodici, suprugu i ustaljenim vrednostima. Za druge, automatsko preuzimanje muževljevog prezimena bez razmišljanja predstavlja pasivno prihvatanje arhaičnog običaja koji negira ženin prethodni identitet.

Razlozi za zadržavanje svog prezimena: Više od "feminističkog hira"

U raspravama se često svodi na crno-belu podelu: one koje menjaju prezime su "tradicionalne" i "pokorne", a one koje ga zadržavaju su "pomodarne feministkinje". Realnost je, naravno, nesrazmerno nijansiranija. Žene koje odluče da zadrže svoje prezime navode širok spektar razloga, od kojih mnogi nemaju direktne veze sa političkom borom.

• Lični identitet i privrženost: "Nosim ga ceo život, to sam ja." Prezime je često doživljavano kao sastavni deo ličnosti, nešto što nosimo od rođenja i što nas povezuje sa našim korenima. Promena može delovati kao prisilno odricanje od dela sebe.
• Profesionalni identitet: Posebno je izraženo kod žena koje su pre braka izgradile karijeru, publikovale naučne radove, stekle javnu prepoznatljivost ili izgradile brend pod svojim devojačkim prezimenom. Promena može dovesti do gubitka kontinuiteta i prepoznatljivosti u profesionalnom svetu. Čak i zakon u nekim sferama (npr. priznavanje naučnih radova) može stvarati administrativne prepreke.
• Estetika i praktičnost: "Njegovo prezime mi se ne sviđa kako zvuči uz moje ime" ili "Oba su nam dugačka i nezgrapna, zajedno bi imala 30 slova" su sasvim legitimni, lični razlozi. Dodavanje prezimena stvara i praktične probleme prilikom potpisivanja ili popunjavanja formulara.
• Želja za ravnopravnošću u odluci: Ako se podrazumeva da žena menja prezime, zašto se isto ne očekuje od muškarca? Za neke parove, zadržavanje svakog svog prezimena predstavlja simboličan čin međusobnog poštovanja i ravnopravnog ulaska u brak.

Zašto neki i dalje biraju promenu: Snaga tradicije i zajedništva

S druge strane, mnoge žene sa zadovoljstvom uzimaju prezime svog supruga. Njihovi razlozi su podjednako validni i često proizilaze iz duboko pozitivnih vrednosti.

• Osećaj zajedništva i jedinstva porodice: "Želela sam da se svi u kući prezivamo isto, da budemo porodica Petrović." Za mnoge, zajedničko prezime je snažan simbol jedinstva, stvaranja nove celine od dve pojedinačne osobe.
• Poštovanje tradicije i porodičnih vrednosti: Za osobe odgajane u tradicionalnijem okruženju, promena prezimena je prirodan i očekivan deo procesa udaje, način da se pokaže poštovanje prema suprugu i njegovoj porodici, ali i prema sopstvenom vaspitanju.
• Izraz ljubavi i posvećenosti: Neki to vide kao simboličan čin koji potvrđuje posvećenost braku i želju da se grade zajednički život. To nije nužno "odricanje od sebe", već "pridonosenje nečem novom".
• Praktičnost sa decom: Iako nije pravilo, neki smatraju da zajedničko prezime sa decom olakšava administrativne procedure (npr. putovanja, upisi u školu), iako iskustva drugih pokazuju da se i različita prezimena mogu lako prevazići uz odgovarajuću dokumentaciju.

Slava, porodica i društveni pritisak: Neispričane priče

Interesantni slučajevi iz svakodnevnice dodatno komplikuju sliku i pokazuju da se pravila često savijaju prema ličnim potrebama. Na primer, postoji slučaj gde je žena uzela muževljevo prezime, ali porodica slavi njenu slavu, jer ona nema braće, samo sestre, dok on ima braću pa "mu nije naspelo" da slave njegovu. Drugi par je rešio da slave obe slave, posebno kada žena ima specifične, emotivne veze sa svojim krsnim imenom iz detinjstva, a muž, iako "pravi Srbin pravoslavac", ima razumevanja.

Tu su i parovi koji žive na više mesta, pa slave "na dva fronta", ili oni koji ne slave uopšte jer "nisu u tom fazonu". Ovi primeri jasno pokazuju kako se čak i unutar okvira tradicije može naći prostor za lični dogovor i prilagodbu. Kao što jedna sagovornica primećuje, "hiljaditi put to što neko nešto nije čuo ne znači da je skučenost spoznaje čujenja istina."

Feminizam u raspravi: Borba, nerazumevanje i zloupotreba termina

Rasprava o prezimenu neretko prerasta u raspravu o feminizmu, što otkriva duboko podele u shvatanju ovog pojma. Jedna strana vidi savremeni feminizam kao "novokomponovan", "pomodarski" i čak "odvratan" pokret koji promoviše licemerje - žena traži ravnopravnost, ali ne želi da radi "teške poslove", ili insistira na zadržavanju prezimena, a istovremeno očekuje da muž finansira svadbu.

Druga strana ističe da je feminizam, pre svega, borba za ravnopravnost, a ne jednakost - pravo da žene imaju iste šanse i prava kao muškarci, uzimajući u obzir biološke razlike. Oni podsećaju da su zahvaljujući feminističkim borbama prošlosti žene danas imaju pravo glasa, obrazovanja, finansijske nezavisnosti i, što je kĺjučno za ovu temu, pravo izbora da same odluče o svom prezimenu. Kako jedna učesnica rasprave kaže: "Feminizam je između ostalog pravo žene ne da radi ono što hoće, već da ne mora da radi ono što neće."

Problem nastaje kada se termin "feminizam" koristi kao omalovažavajuća oznaka za svaku ženu koja donosi odluku drugačiju od očekivane, ili kada se mešaju osnovni pojmovi. Kao što neko primedjuje: "Ne razlikuješ kriminalizaciju i pravne slobode, ne razlikuješ zakonske i moralne norme." Poređenje zakona o braku sa zakonom o kaznama za silovanje, kako se to dešavalo u raspravi, jeste potpuno neprimereno.

Brak, vanbračna zajednica i pravne nijanse

Jedna od čestih zabluda je da su vanbračna i bračna zajednica u potpunosti izjednačene u našem zakonu. Iako su prava dece potpuno ista, imovinska prava vanbračnih partnera nisu. Vanbračni partner ne nasleđuje automatski, kao bračni, ukoliko nema testamenta. Ova pravna razlika za neke predstavlja praktičan razlog za sklapanje braka, nezavisno od sentimentalnih razloga ili pitanja prezimena.

Šta sa muškarcima? Dogovor ili nametanje?

Srž zdrave rasprave često se svodi na pitanje dogovora. Da li je odluka o prezimenu isključivo ženina, ili bi trebalo da bude zajednička? Tradicionalni pristup podrazumevao je da muškarac "daje" prezime, a žena ga prihvata. Savremeniji pristup naglašava da je prezime svakog pojedinca njegova lična stvar, te bi konačnu odluku trebalo da donosi osoba koja ga nosi. Međutim, u idealnom slučaju, par treba da razgovara o tome.

Problem nastaje kada jedan partner insistira, a drugi se pridružuje samo zarad mira. Kako jedna učesnica primećuje: "Mnogo češće kod nas je da se žena ni ne pita i da se podrazumeva da uzima njegovo... Problem je novokomponovani feminizam kada se žena drzne da kaže 'ja hoću da se tako zovem'? Ne, problem je starokomponovani patrijarhat kada se žena ni ne pita šta misli."

Srećom, sve je više muškaraca kojima je "svejedno" ili koji aktivno podržavaju izbor svoje partnerke, shvatajući da poštovanje njenog identiteta jača odnos, a ne slabi ga. Kao što jedan muškarac može biti feminista podržavajući prava svoje supruge, tako i žena koja bira tradicionalniji put ne mora automatski da bude "zatucana".

Zaključak: Pravo na izbor i poštovanje tuđeg

Na kraju, tema prezimena u braku je ogledalo širih društvenih promena. Sve je manje "sramota" ne uzeti prezime, roditi vanbračno, biti samohrani roditelj. Društvo, iako sporo, postaje tolerantnije prema različitim porodičnim modelima i ličnim izborima.

Ključna poruka koja proizilazi iz ove burne rasprave je jednostavna, ali moćna: pravo na izbor. Svaka žena (i svaki muškarac) treba da ima slobodu da donese odluku koja njoj/njemu najviše odgovara - bilo da je to zadržavanje svog identiteta, simbolično pripajanje novoj porodici, ili neka hibridna forma. Ova odluka može biti vođena ljubavlju, tradicijom, praktičnošću, profesionalnim razlozima ili jednostavnim osećajem pripadnosti.

Onoliko koliko je važno boriti se za sopstveno pravo izbora, podjednako je važno poštovati izbor drugih, čak i kada ga ne razumemo u potpunosti. Zdrav odnos, bilo bračni ili društveni, gradi se na međusobnom poštovanju, a ne na nametanju crno-belih shvatanja. Kao što je jedna od učesnica rekla: "Pusti ti ostale da sami biraju koliko će oni da se savijaju ili ne. Čuj, ti ne razumeš kako neko može da radi i izabere ovo ili ono, pa to onda samim tim ne sme da postoji? Sve ti je crno-belo."

Možda je pravi napredak upravo u tome što danas imamo tu raspravu, što postoji izbor, i što sve više parova svoju odluku donosi na osnovu iskrenog dijaloga i uzajamnog poštovanja, a ne slepog pridržavanja normi. Na kraju, najvažnije je da izgradimo zajednicu u kojoj se svako oseća prihvaćeno i poštovano - sa jednim prezimenom, sa dva, ili sa sasvim različitim.